Naši životi više ne postoje

Tajna nas ruka vodi Crna ruka ka slobodi Ta nam je ruka čila, A nji'ova jadna, gnjila Dok nas u propast vode ja nas vodim do slobode Ruka mije, ruka dršće, Kralj će umr't, ma nek' crkne Tajna nas veza spaja ropstvo čelik ojačava Suza ne očajava već nam nadu pojačava Kad bljesak grune, sine, Ti, Gavrilo, crni sine, Po dvoru ćeš sjene slati, gospodu im kletvom plašit' "Prvi je pucat' treb'o, majku jeb'o Druga je bomba pala, al' bez kralja!" Zar vi mislite da je Sarajevo na tom stalo? Previše čini, mi se čini, tu je odigrano "Krivi put! Krivi put!" Urlik je k'o magla po ulici prosut' Još se jedan za njim čuje, još se jedan oglušuje. Moja ruka drhti, psuje, sad moj metak odlučuje. "Prvi je pucat' treb'o, majku jeb'o A ja sam sudbu 'krao, kralj je pao!" Naše će sjene hodati po Beču Lutati po dvoru, plašiti gospodu Naši će krici lebdit' k'o soko' sivi Ko hoće da živi nek' mre, Ko hoće da mre nek' živi "Zar vi mislite da je Sarajevo na tom stalo?" Naše će sjene hodati po Beču Lutati po dvoru, plašiti gospodu Naši će krici lebdit' k'o soko' sivi Ko hoće da živi nek' mre, Ko hoće da mre nek' živi

Submitted by johnmansley — Apr 25, 2025

[Napad Središnjih Sila i prva bitka koja je započela Prvi svjetski rat. Planina Cer.] Rukama nebo hvat'o Ris'o ga iz plavoga u crnoga Možete jedan metar preći, ali samo preko mene mrtvoga Mi, njihovi psi čuvari, Drugi neće nogom, a mi glavom I tako ja nebo hvatam i rišem ga krvlju, rišem ga stravom Ma koj' je vid'o živit' Prekrasan je dan za ginit' I kad umrem, u grobu, Iz groba se dići, mi sveti, i opet 'mreti Ma koj' je vid'o živit' Prekrasan je dan za ginit' I kad umrem, u grobu, Iz groba se dići, zakleti, i opet 'mreti "Na bajonet, kad ti slome bajonet, na ruke, kad ti slome ruke, na zube, kad te smrtno pogode - gledaj da im padneš na sred puta... da te zaobilaze, da te preskaču. Da im i mrtav smetaš!" Mi, sveti i kleti... Gle, neba nikud nema, Samo nam put zatrt... A šta drugo nego, metar po metar, tražiti smrt... Ma koj' je vid'o živit' Prekrasan je dan za ginit' I kad umrem, u grobu, Iz groba se dići, mi sveti, i opet 'mreti Ma koj' je vid'o živit' Prekrasan je dan za ginit' I kad umrem, u grobu, Iz groba se dići, zakleti, i opet 'mreti "Lisje žuti veće po drveću, Lisje žuti dole veće pada, Zelenoga više ja nikada Videt' neću!"

Submitted by SerpentEve — Apr 25, 2025

[Nakon Cerske bitke, austro-ugarska vojska kreće ponovo u napad: 130 pešadijskih bataljona, 136 artiljerijskih baterija, 4 avionska odeljenja, kao i flotila sa 9 monitora i 20 drugih brodova. Domaće snage su rasute i nemoćne. Grad, osim vojnika, brane i civili. Očajnička borba - treći dan...] Ljubi me, majko, u smrt ti idem U ovoj rupi, tu možda poginem Ljubim te, ženo, čuvaj nam sina Nek' nekad noću čuje kako za mnom plače violina... I svaki metar pređen vodi me k vama bliže... "Vi ste tu, a ja na dnu, Rane još me bole Ma nek' ste tu, rane moje svakog od vas vole Što li spremaš, moj živote, Dovršena j' skica Isti scenario Samo druga lica Da si tu, sad bih ti, Draga, stis'o ruku Kad odlazih, plakala si, čuo sam po zvuku Suza, što padaše na srce moje teže nego išta Jer znam, pratila si me do mog stratišta..." Dajem sve svoje, došla su vremena smrti Sudbinu nam kroje glasovi pod kojim drhti Nebo i zemlja i jaram što treba da se zbaci... Dođite da ginete, vi neznani junaci! Trube k'o glas smrti zavijaju nas u crno Tanka je linija života, tek' jedno olovno zrno Ne znam jel' ima raja, ali vidjeh paklu znaka na domu braće moje sad zjapi hladna raka. I svaki metar pređen vodi me k vama bliže... Vojnici! Junaci! Naš puk je izbrisan, Naši životi ne postoje više! Za kralja - u smrt koračajte gordo O vama budućnost stranice nek' piše! "Vi ste tu, a ja na dnu, Rane još me bole Ma nek' ste tu, rane moje svakog od vas vole Hoćel' sutra reći danas ime moga sina Tvoj je otac branio slobodu od dušmanina! Da si tu, sad bih ti, čedo, stis'o ruku Tek rođenog te ostavih majci ti na muku Oj živote, černa smrti, steže me i grli: sve se većma moji mrtvi meni čine neumrli."

Submitted by Celtic Frost — Apr 25, 2025

[Odluka je donešena: Prelazak preko zaleđenih planina i napuštanje glavnog grada. Vojnik je ranjen i na nosilima bunca. Zima dolazi.] Zima pljuje nam u facu smrt ove ruke će molit' malo, Cijelo je nebo na njih palo Zima na leđima nosi krst, a na njemu naše ime Barjak to je nad svima i svime "Snivam li je ili oko bdije? Snivam li je ili tama j' krije?" Ma ne krije tama Niti oko bdije Već vidi ono Čega nema i nije Pamtim one noći izdajice kunili se u zastave i sa mačem ubojice Pamtim tamo gdje ljubav gine Tamo gdje kamen moj je što ga branim od tuđine "Snivam li je ili oko bdije? Snivam li je ili tama j' krije?" "Svakog dana zoru pitam zašto si daleko? Svaka rana meni zdana Proklinjem te, željo, Makar reci dal' je živa, život moj - nesrećo!" Zima pljuje nam u facu smrt ove ruke će molit' malo, Cijelo je nebo na njih palo Zima na leđima nosi krst, a na njemu naše ime Barjak to je nad svima i svime "Snivam li je ili oko bdije? Snivam li je ili tama j' krije?" Ma ne krije tama Niti oko bdije Već vidi ono Čega nema i nije

Submitted by Morgoth — Apr 25, 2025

[Vojnik dolazi sebi nakon ranjavanja, kilometrima od kuće, odvojen od svoje žene i sina. Snažna zima, glad i neimaština su odvukli mnoge živote za sobom. Ponekad, uz vatru, nakon gomile jada i teških dana, vojnici nalaze hrabrost pjevajući stare pjesme.] Zima, a nas trese jara, ko je proš'o ovo, pakao mu dobrodoš'o Smrt tamo kud život stvara; Više je đidija nego što je dost A ja i moja mladost, moj jezik liže plamen gori nego ove rane... Nekog nose u plaštiji kralja, a nekog k'o orden, al' propale medalje Bol, al' ne od rana, Od boljih dana narisanih zlom Štol' je jadno da te uspomene su sve što me drži na životu ovom I ona, što ne znam jel' živa il' mrtva, što imam dom il' grob *Da mi je živit' još jedan trenutak makar da vidim jel imam još svog? Zima nas štipa, zima nas grli, K'o sve mrtvo što životu hrli Zima nam poji, zima nas veže i steže... Jebeš ti život kad ostaneš sam, Ma sama misao dušu mi gnoji I jebem ti dom kad nemam tam' svog Nudi se tuđe, ali miliji mi moji Rađe bih gin'o u oluji ovoj i hod'o gol na kijamet Gospodnji Stavio pečat na čelo k'o ćutuk Puzao putem što k' vama vodi "Još ne sviće rujna zora Još ne trepti list sa gora Ne čuje se glas slavuja Zoru da najavi..." Ali imam još mira Od života tražim još malo života Da im se vratim "Još ne sviće rujna zora Još ne trepti list sa gora Ne čuje se glas slavuja zoru da najavi..." "Neka cvjeta rosno cvijeće Nek' se kiti s' njim proljeće Ja ga neću više brati Jer nije za mene" "Svaka travka u povoju Bar osjeća radost svoju Al' od mene radost bježi Daleko, daleko..."

Submitted by Pestilence — Apr 25, 2025

This track is instrumental.

Is this song not instrumental?

[Prva etapa fronta. Povratak vojske u bitku. Vrh na visini od 2525 metara. Strateški položaj i osvajanje toga vrha bi značilo prvi korak na putu ka državi. Kajmakčalan.] Bog da nam prosti ove naše jadne, teške duše I ove misli što nam srce muče, razum guše Niko ne zna šta je biti tuđin, nemat' svoga, nemat' sreće niti tuge, samo jada, samo groba Ali te misli usta muče, jezik kukavica; Potajno priča, nada tuče: "Nisi lutalica! Ja vam kažem, kunem vam se kao svome rodu; Noćas sebi vraćam zemlju, a vama vraćam slobodu!" Tad' jekne bomba prva, bomba druga iza brda Al' je tvrda ruka hladna: "Bombo, padaj, ja ne stradam! Neću pasti radi majke, majka rodi čvrste šake; U njih barjak pun prašine, stavljam ga na vrh planine..." Kapija slobode! U planini, stajali smo tiho... Molio se, Bogu vik'o Jesam l' noćas do nje stig'o? U planini, molili za pravdu Bože sveti, daj ti jadu, Korak bliže svome stadu... X2 U planini, stajali smo snažno Moje Sunce zlatom grije Vrh planine nam se smije Zemljo pravde, ja te napuštao No sad mi opet komad mali među prste zalutao!

Submitted by Morgoth — Apr 25, 2025

[Vojnici izderani, raštrkani, pentraju se po kamenjaru. Poderane obuće, raskrvareni, osvaja se metar po metar. Kroz gomile jauka, vodi se borba prsa o prsa - puška više ne pomaže. Ovo je odlučujuća bitka Fronta. Ovakav broj leševa na ovakvom prostranstvu još nije do tad viđen. Rovovi duboki metar i po, na ponekim mjestima kompletno puni. Jedan uz drugog leže u gomilama. Veternik.] Nekad' mi neuki, mali ljudi puškama pričamo najglasnije Do nekoć zimu grlio, ka smrti hrlio, a sad na jedan korak do nje Moja mati, moja zemljo, Sunce ovdje grije bolje Ginuli tada, ginemo sada, Dok god nas noge bose nose A gdje je mladost? Ostala j' ovdje Tu su mnoge mladosti ostale moje K'o ovaj kamen što sanj'o nije da će jednog dana nad grobljima da bdije Na mrtvoj straži u gluvom dobu te plave oči gone, jesu l' ikad znale zlobu? Te plave oči obraze guste suze im griju Sve živo što j' u njima nema, crnilom se kriju Što li me tol'ko muči taj jedan život manje Dal' zato što je mladić bio, a ja mu skratih patnje Jauče za jadnom majkom dok iz njega život davim I polako se i ja gubim u njegovim očima plavim Svakoga novog dana Novi su krici rata Krvavi rovovi broje; Prsa o prsa, brat na brata Svake te tužne noći Sudbe se čudne spoje Ko'lko živih il' mrtvih ima; to samo rovovi broje Mi - od zemlje ove satkani, ni konjica ne može stići tamo kud' nas vode goli tabani Mi - i doktori i seljaci, Eno barjak se vijori na krovu, to nas naša ognjišta zovu! "Osvajajte svakoga metra, Zemlju vašu držite u šaci.... Trčite, putevima vjetra, Juriš junaci, juriš junaci!!!" Mi - od zemlje ove satkani, ni konjica ne može stići tamo kud' nas vode goli tabani Mi - i doktori i seljaci, Eno barjak se vijori na krovu, to nas naša ognjišta zovu! Mi - od zemlje ove satkani, Hrabra družina koplja lome i lete, trče ka svome! Mi - i doktori i seljaci, Čujemo krike noći ove, to nas naša zemlja zove!

Submitted by Nargaroth — Apr 25, 2025

[Odluka je donešena: Konačni juriš u oslobađanje prije četiri godina godine napuštenog grada. Vojnik ne može ne razmišljati da su svega kilometri između njega, žene i sina.] Goni ih u vražju mater i njih i stroj nji'ove smrti Dosta su ta vaša jata krala, crni bili prsti Zabijali nož u leđa, sad nas hoće braćom zvati Tamo ko otrovom hrani tu im ruže neće cvati Zašto li je dan kraći?! Da je još sat koji duži... Dan ne stigne niti prati Korak koji hitro žuri Ko li su ovi mrtvi Što najednom žive zovu? Gone ispred konjice, trče bliže svome domu U jarak u ponoć, u zoru, u tamnu noć iz tmine Evo me na pragu kuće, Tu sam, ženo, tu sam, sine! A gdje su moji 'tići, moj prag slobode? Crne me misli muče, crni mi otrov zbore... U daljini vidim, nečija kuća gori, Je li to moja kuća? Jesu li to moji snovi? Ma ćuti, vraže, ne bodi srce moje... Toliko godina da nam se prsti spoje Još malo, ta sreća u naručje mi pada, Juriš, umorne noge, ka ulazu umornog grada! A gdje su moji 'tići, moj prag slobode? Crne me misli muče, crni mi otrov zbore... U daljini vidim, nečija kuća gori, Je li to moja kuća? Jesu l' to moji snovi? "'Oj junaci! Nakon toliko godina krvi i rata Došli smo do kraja nam puta, kraja našoj straži... Ja vas razrešavam zakletve prema meni, Ali vaš narod zakletvu tu u okovima traži! Zato posljednji juriš, vi neznani junaci!" "Pali od zrna, od gladi, od žeđi, raspinjani na krst na Golgote visu, ali čvrstu vjeru u pobedu krajnju nikad ni za časak izgubili nisu…"

Submitted by Grave666 — Apr 25, 2025

[Vojnik stoji pred zapaljenom kućom. Njegova žena je ubijena, a sinu mu nema traga. Misleći da su oboje mrtvi – obuzet mržnjom i tugom – na korak je do smrti.] Ovo je nekad bila moja kuća Ovo što gori, plamen izjeda Na ovom pragu prenio je prije nego što mi bila zaručnica, žena Ovaj je dom nekad bio pun snova Crtali stvarnosti - prave i krive, A čija li je sad, prokleti živote, Smrt je napokon prozvala joj ime A ja gin'o... a ja gin'o Nikako više proklet da poginem Sve ovo vrijeme njoj se tiho vrać'o; Jebeš ti život kad njih nema više A ja gin'o, a ja gin'o! Majku vam jebem i vašu slobodu! Prošao put do njih kako bih stig'o Da osjetim kosu, da osjetim kožu Da osjetim dodir makar još jednom... Di im je grob, hoću leći u njega U životu jedno, a i u smrti ćemo biti jedna duša za sva nam vremena... [DECENIJAMA KASNIJE] "Moj oče... Dvadeset godina sam ček'o... Da ti napokon nadjem grob..."

Submitted by Immortal — Apr 25, 2025